Eskandarani ili Melaya leff (izgovara se melaja lef) je poseban plesni stil koji potiče iz Aleksandrije u Egiptu. Aleksandrija je drugi po veličini grad u Egiptu i iako je udaljena samo 225km od Kaira, na tom delu teritorije je više izražena mediteranska kultura od orijentalne, dobila je ime po svom osnivaču Aleksandru Velikom. Na arapskom se naziv Aleksandrija izgovara kao Eskandarani ili Iskandarani i otuda i naziv ovog plesnog stila.
Eskandarani se pojavio kao poseban ples tokom 1920-ih godina prošlog veka, dok ga je čuveni Mahmud Reda tokom 1960-ih uobličio i prilagodio za scensko izvođenje, kreirajući specijalan kostim koji je simbolizovao nošnju iz naroda i koji se i danas zadržao na sceni. Plesačica prilikom izvođenja nosi kraću, užu haljinicu koja prati liniju tela dužine oko kolena, na rubu haljine i oko ramena se nalaze jedan ili 2 karnera. Haljina je živih boja i vrlo često ukrašena šljokicama, na nogama se obično nose papučice sa visokom potpeticom i pufnom na prstima, dok se oko glave vezuje traka sa koje vise pufnice ili koja je ukrašena cvećem. Ova traka simbolizuje veo koji sakriva lice (burku). Najmarkantnije i najinteresantnije obeležje ovog plesa je melaja, koja predstavlja primarno crni šal izuzetno velikih dimenzija. Prvobitne melaje su bile sačinjene od najlona ili svile, dok su uobičajeni materijali za njihovu izradu danas saten ili likra. Melaja je plesni rekvizit i plesačica se tokom plesa doslovno "igra" sa ovim šalom, neprestano se umotavajući i odmotavajući, vrteći ga, krijući se i koketirajući. Melaja je na krajevima i po sredini obično ukrašena sa tri ili četiri reda sjajnih konfeta a danas je vrlo često žvih boja. Reč "leff" neki prevode kao "završetak", a neki kao "namotaj". Kao što ste i sami mogli da zaključite drugi naziv ovog plesnog stila potiče upravo iz naziva za šal, međutim, da ne bi dolazilo do zabune dalje u tekstu ćemo koristiti reč eskandarani za plesni stil a reč melaja za šal ili plesni rekvizit.
Istorijski gledano, nastanak eskandaranija je pun oprečnih mišljenja i ne slažu se svi oko toga da su današnji kostimi i način plesa pravi i istiniti simboli nekadašnjeg života ljudi iz Aleksandrije. Melaja svakako predstavlja crni i izuzetno veliki šal kojima su se beledi dame umotavale pri izlasku iz kuće, ovaj šal se nosio preko svakodnevne odeće i prvobitno je simbolizovao skromnost devojaka koje napuštaju svoju kuću, uglavnom su ga nosile žene nižih društvenih staleža i po njemu su bile prepoznatljive. Međutim, pomenuta interpretacija o skromnosti je u suprotnosti sa drugom, šire prihvaćenom i verovatnijom pričom o tome kako je nastao eskandarani. Naime, Aleksandrija je pretežno ribarski grad, melaja je nesumnjivo crni šal koji su žene nosile preko svakodnevne odeće kada su napuštale kuću, odlazeći u kupovinu do ribarskih dokova, na dokovima su obično sedeli ribari koji su pili čaj ili kafu, pušili i igrali društvene igre. Žene su se tada trudile da privuku njihovu pažnju namerno dozvoljavajući da im spadne melaja i otvoreno koketirajući, kao odgovor na ovu "provokaciju" ribari bi zapevali, tapšali i podsticali žene na ples, žene bi ih na kraju pozvale da se uključe i svi bi zaplesali zajedno. Ovakav scenario je danas najzastupljeniji na sceni ukoliko igraju i muškarci i žene. Ribari bi obično nosili tipičnu Aleksandrijsku nošnju, crne pantalone, džemper, prsluk u boji i beli ribarski šešir. Postoji i još jedna struja mišljenja, koja ističe da je uvođenje ribara u eskandarani greška načinjena iz neznanja, da ribari imaju svoj zaseban ples, a da je eskandarani zapravo ples žena.
Sam stil plesa je vrcav, energičan, koketan i veseo. Plesačica ima zadatak da dočara ljupku i razigranu devojku iz Aleksandrije 1920-ih godina. Koraci su uobičajeni za klasični egipatski stil ali je njihova interpretacija potpuno drugačija, njihovo izvođenje treba da bude opušteno, "nemarno" i veoma ženstveno, u centru pažnje je melaja koju plesačica stalno vrti i premešta. Celokupno izvođenje, pogotovo ako je solo tačka u pitanju, treba da izgleda kao improvizacija, iako je možda u pitanju pažljivo pripremljena koreografija. Jednom rečju, plesačica treba da ostavi utisak vesele, radoznale devojke, pune života, koja ne haje za tim šta drugi misle. Facijalna mimika je veoma bitna i čak krucijalna za dobro izvođenje eskandaranija. Eskandarani zahteva brze promene izraza lica koji oslikavaju unutrašnje raspoloženje, ukoliko plesačica ima samo prijatan osmeh, neće biti u mogućnosti da u potpunosi uvede publiku u celokupnu atmosferu nekadašnje Aleksandrije. Interesantan detalj je uvođenje žvakaće gume kao poseban, ali ne i obavezan plesni momenat. Dakle, plesačica u toku plesa žvaće žvaku i pravi velike balone. Obzirom da žvakaća guma nije obavezna na sceni i predstavlja stvar ličnog izbora, po mom mišljenju plesačica sama treba da odluči da li žvakanje žvake odgovara njenom temperamentu, recimo, lično meni bi žvaka odvlačila pažnju i ne bih bila skoncentrisana na publiku.
Eskandarani plešu "Bint el Balad" ili u prevodu "kćeri zemlje". Muzika za eskandarani je pretežno beledi muzika, mada neki ističu da ne postoji posebna muzika ovog plesnog stila, već je bitno da pesma bude vesela. Najčešći instrumenti su ud, kanun, violina, harmonika i više vrsta udaraljki. Postoje dve verzije eskandaranija koje se neznatno razlikuju, jedna je iz Kaira a druga iz Aleksandrije. Kairo verzija je staromodnija, izvodi se uz čistiji beledi zvuk i haljina je duža. Verzija iz Aleksandrije je "drskija", haljina je kraća i žene se slobodnije ponašaju, što je u skladu sa statusom žene u Aleksandriji koja je imala veće slobode od žene u Kairu.
U školi orijentalnog (trbušnog) plesa Aruena eskandarani plesni stil je uveden ove godine (plesne sezone 2012/2013) iz razloga zato što nisam imala priliku da ga učim u Srbiji, a nisam se usudila da ga učim samo sa video klipova na Youtube ili DVD diskova, bez potpore i objašnjenja instruktora specijalizovanih i sertifikovanih za ovaj plesni stil, ovakvu vrstu edukacije sam dobila u Beču prošle godine, tj. 2012.

Autor: Inessa Šesterikov Milićević