Ekspresija predstavlja facijalno izražavanje emocija tokom plesanja, sinonim je "mimika lica". Obično je upotpunjena i određenim telesnim držanjem, shodno emociji koju izražavamo, kao i karakterističnim kretanjem ruku, koje prateći izraze lica, pridodaju celokupnom efektu govora tela. Na ovaj način plesačica može nagovestiti publici o čemu se peva u pesmi, čak iako publika ne razume tekst iste (što je vrlo čest slučaj, obzirom da su tekstovi na arapskom jeziku) ili može posebno naglasiti određeni deo instrumentalne pesme čineći muziku upečatljivom za publiku.
Ekspresija spada u jedan od najtežih zadataka za plesačice. Izražavanje emocija tokom plesa može da se nauči i uvežba do određene mere (ne govorimo o profesionalnim glumcima ovom prilikom, već o ženama najrazličitijih zanimanja), međutim osoba koja spontano izražava emocije prilikom izvođenja po pravili poseduje i određen stepen egzibicionizma u svom karakteru, što joj omogućava upravo pomenutu spontanost.
Kako bi plesačica posedovala "dobru ekspresiju" neophodno je da se složi i uklopi više činilaca:
1) Samopouzdanje koje sa jedne strane proističe iz dobre tehnike izvođenja (ako znamo da smo dobri u tome što radimo samim tim ćemo biti sigurni u sebe), dok sa druge strane proističe iz toga kako dotična osoba sebe doživljava i spoznaje u odnosu na spoljašnji svet. Plesačica koja pleše sa samopouzdanjem gleda ljude iz publike direktno u lice, prirodno se osmehujući, rasterećena od svake vrste srama pleni svojim nastupom.
Jedan mali savet za sve devojke koje se bave orijentalnim (trbušnim) plesom i žele da nastupaju, međutim imaju problem sa samopouzdanjem na sceni: Onog trenutka kada zakoračite na scenu postajete najlepše i najsenzualnije biće na svetu. Više ništa ne postoji osim vas i publike, svaki vaš pogled i pokret izazivaju divljenje, jer fenomenalniji i uzvišeniji orijentalni (trbušni) ples od vašeg još nije viđen! U tom trenutku uopšte nije važno kako izgledate, koliko imate godina ili koliko dobro plešete, publika će vas doživeti onako kako joj se predstavite. To je vaših pet minuta, iskoristite ih!
2) Stidljivost izuzetno otežava ekspresiju tokom izvođenja orijentalnog (trbušnog) plesa. Svi smo mi stidljivi na neki način, međutim osobe koje u svakodnevnom životu imaju problem u iskazivanju emocija i osećanja nailaze na blokadu u pokušaju da ih izraze tokom plesa. Tada se one zgrče, lice im se skameni (poprimi izraz ukočenog osmeha) kao i ostali mišići tela, usled čega ne mogu pravilno da izvedu korake. Kako bi se koncentrisale i plesale počnu da gledaju u pod ili u neku uzvišenu tačku iznad publike, odbijajući svaku komunikaciju sa istom, jer su upavo drugi ljudi koji se nalaze u publici, izvor njene stidljivosti.
Ovakva reakcija je potpuno razumljiva, obzirom da je iskazivanje emocija jedan ipak intiman momenat i teško je otvoriti se velikom broju ljudi odjednom, pogotovo kad je sva pažnja usmerena samo na vas. Stidljivost možemo pobediti, ili bar donekle držati pod kontrolom, samopouzdanjem koje opet stičemo vremenom i iskustvom.
3) Trema je sastavni deo svakog nastupa, a ponekad zna da pravi prilične probleme, čak i iskusnim plesačicama, neposredno pre izvedbe orijentalnog (trbušnog) plesa. Šta je zapravo trema?
Trema u suštini predstavlja zabrinutost i strah osobe pred izvođenje. Javlja se u velikom broju životnih situacija (polaganje ispita, javni govori, bilo kakva izlaganja pred ljudima, plesni nastup...), međutim ovom prilikom ćemo diskutovati samo o plesnoj tremi.
Kada trema nije velikog intenziteta onda je to "pozitivna trema" i zapravo predstavlja uzbuđenje pred sam izlazak na scenu, koje je okidač u proizvodnji adrenalina u našem telu, koji se luči neposredno pre i tokom samog nastupa. U slučaju kada je osoba previse zabrinuta "da li će sve dobro ispasti" trema može preuzeti kontrolu nad istom, što rezultuje u zaboravljanju redosleda koraka u koreografiji (sindrom praznog uma kao "prazan papir"), ukočenosti i na kraju velikim nezadovoljstvom sopstvenim nastupom. Plesačica je tada u stanju da bude tužna satima, čak i danima nakon nastupa, jer ga nije izvela kako je planirala, ne shvatajući upravo činjenicu da se previše opterećivala nastupom pre njega samog, zbog čega je i izgrešila, a onda je zbog tih grešaka opet nastavila da se opterećuje nastupom.
Dakle, opustite se i nemojte previše razmišljati unapred, ako ste dobro pripremili nastup nema šta da pođe naopako!
Gorepomenuti činioci se ne mogu uvek jasno razdvojiti, oni se međusobno prožimaju i proističu jedan iz drugog. Iz svega navedenog možemo izvući sledeći zaključak: Kako bi plesačica posedovala "dobru ekspresiju", tj. slobodno izražavala svoje emocije tokom plesanja mora imati samopouzdanja, ne bi trebalo da bude previše stidljiva (jer i nedostatak stidljivosti nije dobar), kao i da je u stanju da svoju tremu "drži pod kontrolom".
Vrlo često se dešava da plesačica nije svesna nekih činilaca koji je blokiraju kad pleše pred publikom. Skretanje pažnje na iste je odličan početak u uklanjanju uzroka blokade. Ovo osvešćivanje uvek daje pozitivne rezultate. Biće mi neizmerno drago ukoliko vam ovaj tekst pomogne da se oslobodite eventualnih blokada koje vas ometaju prilikom izvođenja.

Putem ekspresije plesačica komunicira sa publikom. Ekspresija predstavlja most koji ih spaja, obogaćujući i oplemenjujući njeno izvođenje. Ekspresija sa jedne strane čini ples individualnim, dok je sa druge strane ona i sredstvo za zabavljanje i animiranje publike. Plesačica tada postiže da je publika posmatra bez daha tokom celog izvođenja, nijednog trenutka ne gubeći pažnju. Plesačica se putem ekspresije direktno obraća publici, postepšeno ih uvodeći u emociju koju im prenosi. Ona tada može zatražiti aplauz, iako nije kraj pesme, može izvesti čak ceo mali skeč koji će izazvati opšte oduševljenje a koji uopšte ne mora obuhvatati plesne korake, jedino je važno da se uklapa u muziku. Ovakav način ekspresije već prelazi u glumu, između njih je tanka granica, međutim koliko god je ovakvo izvođenje zabavno treba strogo voditi računa da nastup ne postane samo gluma, tj. da gluma ne preuzme primat nad plesom, jer se onda dešava da plesačica od silne glume zapravo zanemari tehniku, koja je podjednako bitna kao i "dobra ekspresija".

Osmeh je osnovni izraz lica tokom izvođenja. Ukoliko imete tremu uvek je bolje da nabacite "ukočeni osmeh" nego da ste potpuno ozbiljni.
Mali savet: Kada plešete za publiku osmehujte se tako da vam se vide zubi, odavaćete lepši i veseliji utisak nego kada se osmehujete sa potpuno zatvorenim i skupljenim usnama.
Koliko god je osmeh potreban i neophodan, ovaj izraz lica nas ipak ograničava ukoliko je muzika koju interpretiramo tužna ili setna. U tom slučaju je poželjno napraviti čak i plačan izraz lica, jer na taj način bolje dočaravamo muziku, tada je dozvoljeno gledati u daljinu kao znak patnje i unutrašnje borbe, spustiti lice i gledati u pod kao znak izražavanja čežnje i bola. Ako se stalno osmehujemo možemo muziku, koja je vrlo emotivna i dramaticna učiniti jednoličnom i čak pomalo dosadnom. Međutim, kada plesačica uspe da izrazima lica i celokupnom ekspresijom isprati sve muzičke promene, ona tada muziku prezentuje i približava publici na način tako da je publika u stanju da je shvati, razume i oseti, a samim tim i podeli emociju sa plesačicom koja je upravo tu emociju i dočarala.
Kada se između plesačice i publike ostvari ovakva veza vazduh zaista počinje da varniči. Ovakva izvođenja se pamte i prepričavaju, a najveća nagrada koju plesačica može da dobije od publike je ogroman i buran aplauz koji traje!

Autor: Inessa Šesterikov Milićević